Violeta Milićević U planinskom selu Tovrljane kod Prokuplja, gde su putevi zimi često neprohodni, a najbliža prodavnica kilometrima daleko, školsko zvono ponovo se čuje već jedanaest godina. Za to je zaslužan učitelj Marko Čikarić, koji je povodom Sretenja – Dana državnosti Srbije, odlikovan Ordenom za zasluge u prosvetnim delatnostima. Priznanje mu je uručio predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Ali, za meštane Tovrljana i okolnih sela, Marko je mnogo više od učitelja.
„Ovo je i njihova nagrada“
– Prvo sam pozvao svoje ukućane. Posle sam zvao meštane ovog kraja i roditelje mojih đaka. Došao sam na ideju da zajedno sa decom preuzmem odlikovanje od predsednika Republike. Ako se protokol složi, da izađemo zajedno. Predsednik nam je obećao da će doći da nas poseti, da vidi gde ima dece, gde ima ljudi i da ovde ima života – kaže Marko.
Njegov radni dan, objašnjava, za mnoge bi bio naporan, ali njemu je postao rutina.
– Već jedanaest godina je tako. Ujutru krenem, kupim ljudima namirnice koje su mi naručili, ako treba nekog da povezem do sela – povezem. Usput podelim šta sam kupio, pokupim svoje đake i dođemo do škole. Kad je zima, uključimo kalorifer da se malo zagreje učionica dok naložim vatru. Dok se učionica zagreje, deca pogledaju crtani ili dečju emisiju. Kad je lepo vreme, nastavu držimo i napolju, pod letnjikovcem. Posle časova ih vraćam kući i idem nazad za Prokuplje – priča učitelj.
Prvi dan – tabla, kreda i pokvaren auto
Kada je završio Učiteljski fakultet u Leposaviću, ovo mu je bilo prvo radno mesto.
– Nisam ni znao gde tačno idem. Otac je krenuo sa mnom, ali nam se auto pokvario usput. Rekao mi je: „Idi ti polako peške, ja moram da ostanem ovde.“ Pomislio sam – kakve sam sreće! Posle nekoliko minuta naišao je lekar koji me je povezao do škole. U učionici su me čekali samo tabla, kreda i klupe. Ništa više. Tada sam odlučio da pokušam da oživimo ovaj kraj – seća se Marko.
Zahvaljujući njegovoj upornosti, škola je dobila donacije – računar, belu tablu, projektor, televizor, novu stolariju. Za jedanaest godina izveo je osam generacija.
– Svi su zadržali uspeh. Najvažnije mi je da postanu dobri i pošteni ljudi. Možda će neko od njih jednog dana naslediti mene ovde – kaže kroz osmeh.
„On nije samo učitelj“
Đorđe Šmigić, meštanin Tovrljana, kaže da selo zna koliko znači škola.
– Mi koji smo potekli iz ovih krajeva znamo šta znači kad imaš školu. Da nije bilo one prve, mnogi od nas ne bi postali ono što jesu. Ovu zgradu su moja braća kupila i renovirala i dali da bude škola. Marko nam je mnogo pomogao da se za selo čuje. Od kad je škola otvorena, dolazili su ministri, televizije, razni ljudi. Znamo da zimi nećemo ostati zavejani, jer opština pošalje buldožer. Za nas je Marko kao sin. Nema zahteva koji ne bismo ispunili, a on nam to vraća na najbolji način – kaže Šmigić.
„Najbolji učitelj na svetu“
A deca? Njih troje, koliko ih sada ima, o svom učitelju govore najiskrenije.
– On je najbolji učitelj na svetu – kaže Marina.
– Moj učitelj je moj najbolji drug – dodaje Rade.
Na pitanje kako izgleda njihov dan, odgovaraju jednostavno:
– Učitelj dođe po nas, doveze nas u školu. Kad je hladno, naloži vatru. Uči nas matematiku, srpski, da čitamo. Igramo se sa loptom, klackamo se. Kad završimo, vrati nas kući.
Na loš put su, kažu, navikli.
– Loš je, ali dobro je što ne idemo peške. Učitelj nas pokupi. Navikli, ne znam kako više njemu nije teško sve to – kažu mališani.
„Da njega nema, ne bismo mogli“
Majka troje učenika, Maja Jovičić, otvoreno kaže da bi bez Marka svakodnevica bila gotovo nemoguća.
– Bavimo se poljoprivredom i stočarstvom. Ne bismo mogli da uklopimo da decu vozimo u školu i čekamo ih. Učitelj dolazi na kapiju, uzima ih i vraća iz škole. Donosi nam lekove, školski pribor, sve što zafali. Mnogo nam znači. Mi smo se vratili iz Beograda ovde na dedovinu. Ovde je lepo, samo da je put bolji. Ali imamo učitelja – i to je najveće bogatstvo – kaže ona.
„Ovo se ne rađa“
Baka Stanika Jovičić ne štedi reči kada govori o Marku.
– On nije samo učitelj. On je i služitelj, i dobar čovek, i uljudan, i karakteran. Nemam reči. Ovo se ne rađa. Oživelo jeselo otkad je on došao – kaže baka.
Škola kao srce sela
U Tovrljanima danas ima još sedmoro dece, pored troje koji pohađaju ovu školu. Meštani se nadaju da će ih biti još, da će se vratiti život i da će se školsko zvono čuti još glasnije.
A dokle god se ujutru začuje dečji glas: „Dobro jutro, učo!“, znaće se da u ovom planinskom kraju, na samom rubu opštine Prokuplje, ima nade.
Orden koji je učitelj Marko primio samo je simbol. Prava nagrada, kako kažu meštani, svakog jutra sedi na zadnjem sedištu njegovog automobila – troje đaka koji veruju da je njihov učitelj najbolji na svetu.
1 komentar
Велики поздрав за учитеља Марка, Јовичиће и све мештане Трновог Лаза и Товрљана и оне који се радо враћају и бораве тамо преко лета. Трнови Лаз има најбољи мед, сир, кајмак и наравно шљивовицу.