Prva mlada u beloj venčanici i sećanje na jednog boema: „U jednom fijakeru je išao on, a u drugom njegov šešir i trubači“

353

U selu Jajne kod Leskovca, 1938. godine održano je venčanje koje se i danas prepričava. Na crno-beloj fotografiji, koja je skoro pronađena u porodičnoj arhivi, zabeležen je trenutak kada su Draginja i Borivoje Đorđević izgovorili sudbonosno „da“. Iako nisu bili poznate ličnosti, njihova priča, zahvaljujući potomcima, oživljava duh prošlih vremena i jednog posebnog čoveka – Voje Pečenkara.

Tako počinje priča Jovane Stojanović, potomkinje porodice Đorđević iz leskovačkih sela Donje i Gornje Jajne, koja danas pokušava da sačuva uspomenu na jedno vreme, običaje i ljude – od prvih belih venčanica do fijakera sa trubačima.

Na fotografiji su Draginja i Borivoje Đorđević, mladenci koji su se venčali u selu Jajne kod Bojnika. On sin čuvenog boema Voje Pečenkara, a mlada iz poznate familije Vranjanci iz sela Donje Jajne. Njihova svadba ostala je upamćena po jednom posebnom detalju:

„Moja baba mi je pričala da su se devojke pre nje udavale u roze haljinama. Draginja je bila prva koja je obukla belu venčanicu u selu.“

Borivojev otac bio je čuveni Voja Pečenkar, boem, preduzimač i neizbrisiva ličnost Leskovačkog kraja. Njegov nadimak potiče još od detinjstva.

„Kad ga je baba koja ga je čuvala kupala, govoreći „babino pečence“, nadimak je ostao, a cela porodica je postala poznata kao Pečenkari.“

Voja je bio poznat ne samo po građevinskim poslovima, već i po načinu života.

„Kada je išao za Kruševac da zida zgrade, u jednom fijakeru je išao on, a u drugom njegov šešir i trubači“, priča Jovana.

Zaradu je trošio u kafanama, a subotom je vodio sve svoje radnike na pečenje i piće – bilo je prestižno raditi s njim.

Njegova supruga Mileva, žena iz naroda, išla je pešice sedam kilometara do Leskovca, navodno da proda kokošku, ali je u stvari išla – iz kafane u kafanu – da pronađe svog muža.

„Kad ga nađe, samo bi mu se pridružila, nije bilo važno što sedi sa drugim ženama“, kaže unuka sa osmehom.

U kući – druga priča.

„Voja je bio strah i trepet. Sve žene u kući morale su da mu pevaju oko kreveta pre spavanja. I snajke, i ćerke, i unuke“, dodaje Jovana.

Voja je, osim Borivoja, imao još dva sina – Sretena i Miku. Nažalost, Mika je poginuo u ratu 1942. godine, tačnije na Veljoj glavi, u sukobima sa šiptarskim jedinicama. Sreten je, pak, deda poznatom privredniku iz Leskovca, Goranu Đorđeviću, vlasniku mesare „MP Đorđević“. Voja je imao i ćerke: Nadu, Zorku i Bošku. Zorka je tragično preminula sa samo 14 godina, dok je Nada umrla mlada, ubrzo nakon udaje. Njen sin, rođen kao Đorđe Apostolović, danas je monah otac Justin u manastiru Draganac na Kosovu.

„Đorđe je bio direktor salona nameštaja Partner, a sada vodi duhovni život i, kako kažu, razgovara sa pticama.“

Jovana Stojanović danas traga za starim fotografijama, želi da ih digitalno obnovi, a možda i da ih trajno sačuva kroz saradnju sa Istorijskim arhivom u Nišu.

„Imam još slika sa veselja, i onu koju je bugarski vojnik snimio 1942. u okupiranoj Pustoj Reci. Vreme da se sve to sačuva. Ne zbog slave, nego zbog priče.“

I zaista – ova priča iz Jajne, Bojnika i Leskovca, jeste više od porodičnog sećanja. Ona je dokument jednog vremena, karaktera i naravi juga Srbije.