Violeta Milićević 
Jedna razglednica Niša iz šezdesetih godina, na kojoj dominira zgrada nekadašnje Robne kuće, ponovo je otvorila vrata uspomena među Nišlijama. Fotografija nije samo podsetnik na arhitekturu – već na vreme kada se u centar grada dolazilo sa razlogom, ali i bez razloga. Da se vidi, prošeta, sretne.
Robna kuća bila je srce grada.
„Kako da ne, ući u Robnu kuću bilo je kao kročiti u novi svet“, piše jedan Nišlija, dok drugi dodaje: „Tamo se išlo za sve!“
„Od igle do lokomotive“ – i sve domaće
Robna kuća, koju mnogi pamte kao Robnu kuću Beograd, bila je mesto gde se kupovalo sve – od garderobe i obuće, do tehnike, hrane i ploča.
„U njoj je bilo, što kaže naš narod – od igle do lokomotive. Uđeš i kupiš sve što ti treba“, navodi jedna sugrađanka.
„Prodavnice pune naših proizvoda, pamuk, lan, vuna… vrhunski kvalitet“, dodaju drugi, prisećajući se vremena kada se kupovalo manje, ali sigurnije.
Pokretne stepenice, konjić i… Sinđelić
Za decu tog vremena, Robna kuća bila je avantura.
„Prve pokretne stepenice – al’ smo se vozili!“, pišu Nišlije.
„Majka nas vodi, a mi gore-dole, pa ne može da nas nađe.“
Tu je bio i čuveni konjić.
„Konjče pored stepenica, žeton i vožnja…“
„Pala sam sa tog konja na prvi sprat – i danas imam ožiljak“, kroz smeh piše jedna Nišlijka.
A između spratova – detalj koji mnogi nisu zaboravili.
„Sećam se reljefa Stevana Sinđelića na zidu, između prvog i drugog sprata“, navodi jedna sugrađanka.
„Stevan Sinđelić u prirodnoj veličini kako puca u džebanu“, dodaje drugi.
Neki pamte i raspored.
„Na spratu su bile ploče, Jugoton…“
„Bicikle smo satima gledali.“
„Na trećem spratu među tepisima sam se izgubio.“
Mirisi, razglas i male radosti
Sećanja Nišlija idu i dalje – do sitnica koje su činile svakodnevicu.
„Sećam se mirisa u prizemlju…“, piše jedan komentar.
„Cenjeni potrošači, do kraja radnog vremena ostalo je još pet minuta…“, vraća drugi glas razglasa.
Tu su i lične priče:
„Tu sam dobila prvog plišanog medu, većeg od mene.“
„Kupovali smo ploče, još ih čuvam.“
„Roditelji su tu kupili prvi televizor.“
„Vidimo se kod konja“
Robna kuća bila je i mesto susreta.
„Sastanak kod konja“, kratko pišu Nišlije – dovoljno da svi razumeju.
Tu se čekalo društvo, tu se počinjala šetnja, tu je bio početak grada.
„Tada je Niš imao dušu“
Možda najjača poruka iz komentara jeste upravo ona o atmosferi:
„Imao je tada Niš dušu, kao da je bio živ grad, sada svi negde žure…“
„Bilo je to srećno vreme.“
„Sve na jednom mestu, lepo i bezbrižno.“
Uspomena koja ne bledi
Robna kuća u Nišu otvorena je sredinom prošlog veka i bila je simbol modernizacije, ali i svakodnevnog života. Danas, iako zgrada i dalje postoji, mnogi kažu da ono najvažnije nedostaje – osećaj.
Jer, kako jedan komentar kaže:
„Biti u Nišu, a ne ući u Robnu kuću – kao da nisi ni bio u Nišu.“
Robne kuće tog tipa bile su deo šireg urbanog razvoja Jugoslavije, a slični objekti građeni su i u drugim većim gradovima.
Prema dostupnim podacima, Robna kuća u Nišu otvorena je sredinom pedesetih godina prošlog veka, a u početku je poslovala pod nazivom „Napred Niš“. Kasnije postaje deo sistema Robnih kuća Beograd, koji je u to vreme bio jedan od najvećih trgovačkih lanaca u bivšoj Jugoslaviji.
Ovakvi objekti predstavljali su simbol modernizacije gradova – velike robne kuće sa više spratova, širokim asortimanom i novim načinom kupovine, gde se na jednom mestu moglo pronaći gotovo sve.
Niška Robna kuća važila je za jednu od centralnih tačaka gradskog života, ne samo kao trgovinski objekat, već i kao mesto okupljanja i svakodnevnih susreta.
Tokom decenija menjala je namenu i vlasnike, a danas, iako fizički i dalje prisutna u centru grada, mnogi Nišlije kažu da više nema onu ulogu i značaj koji je nekada imala.
