Glas Juga 
Od NATO bombardovanja SR Jugoslavije 1999. do danas, Srbija je izložena neprekidnim pritiscima, ucenama i političkim pretnjama sila koje su kreirale ishode na njenu štetu. Kao da nije oprošteno što je oboren „nevidljivi“ avion, niti što kopnena invazija nije uspela, jer je zaustavljena na Košarama i Paštriku. Umesto vojnog poraza, usledili su politički pritisci i sporazumi, poput Kumanovskog sporazuma, koji su ostavili teške posledice po srpski narod. Ni Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN nije dosledno poštovana, već je presedanima, silom i političkom moći Zapada otvaran put ka oduzimanju i okupaciji Kosova i Metohije. U svim tim godinama Srbija je, u ključnim trenucima, ostajala bez iskrenih saveznika – prepuštena pregovorima koji su često bili nametnuti, neravnopravni i ponižavajući.
Od NATO agresije, preko stradanja i pogroma, do današnjeg položaja Srba na Kosovu i Metohiji – vodi se put istine, vere i istrajnosti.
Postoje datumi koji ne prolaze. Ne blede, ne gube težinu, ne postaju „jedno od sećanja“. Oni stoje kao opomena, kao rana i kao zavet. Jedan od takvih je NATO bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine.
Te 1999. godine nije bombardovana samo zemlja – bombardovana je pravda. Bombardovana je istina. Bombardovano je pravo jednog naroda da živi slobodno, na svom vekovnom ognjištu. I ono što je najteže – bombardovano je poverenje u svet koji je govorio o pravu, a postupio silom.
Ipak, istina koju ne smemo prećutati jeste i ova: ta sila nije slomila otpor. Na Košarama i Paštriku, u bitkama koje su ostale upisane u istoriju, zaustavljena je kopnena namera agresora. Tamo je pokazano da narod koji brani svoje ne može biti lako pokoren – i nije bio vojno poražen.
Zato je važno reći – nije došlo do vojnog poraza. Ono što se dogodilo, usledilo je kroz političke pritiske i pregovore, kroz Kumanovski sporazum. To je bio prekid vatre, ali ne i kraj stradanja.
Stradanje se nastavilo.
Pet godina kasnije, u Martovskom pogromu 2004. godine, svet je ponovo video razmere nasilja – ali nije reagovao. Ljudi su progonjeni, domovi spaljivani, a crkve i manastiri rušeni i skrnavljeni.
Vekovni temelji našeg postojanja nestajali su pred očima onih koji su imali obavezu da to spreče.
I ostala je tišina.
Ta tišina nije bila slučajna. Postala je deo stvarnosti koju mnogi pokušavaju da predstave drugačije.
Ali posledice takvog odnosa prema pravdi uvek dolaze. Svet koji zatvara oči pred nepravdom, pre ili kasnije suočava se sa sopstvenim posledicama.
Zato nije pitanje šta se desilo. Pitanje je – šta smo iz toga naučili.
Svetosavski put nas uči da stradanje nije kraj, već iskušenje. Da se zlo ne vraća zlom, ali da se istina ne sme prećutati. Da pamćenje nije mržnja, već odbrana identiteta.
I zato danas, kada Srbi na Kosovu i Metohiji ponovo osećaju nesigurnost, jasno je da to nije početak nečeg novog, već nastavak istih izazova.
Ali isto tako jasno je i ovo: srpski narod nije narod kratkog pamćenja niti kratkog trajanja.
Čekali smo vekovima nakon pada Srpske despotovine 1459. da ponovo stanemo na svoje. Čekaćemo i sada, ako treba i duže – ne u mržnji, već u veri, istini i istrajnosti.
Jer ono što je utemeljeno na žrtvi ne može biti izbrisano.
Pamtićemo.
Čuvaćemo.
Svedočićemo.
Jer dok pamtimo – postojimo.
Dok trajemo – vratićemo se.
Suština
Ostaje i najteža istina koju ne smemo zaobići.
Velika je nepravda učinjena narodu koji je proterivan sa svojih ognjišta i koji se i danas, pred očima sveta, suočava sa novim pritiscima. Ne više otvorenom silom kao nekada, već tiho – kroz pritiske i postepeno brisanje tragova postojanja.
I sve to u tišini.
Svet koji je bio glasan kada je trebalo opravdati silu, danas ćuti kada bi trebalo da brani pravdu.
Ćuti dok nestaju domovi, dok se gase vekovi i dok se narod uklanja sa prostora na kojem je vekovima živeo.
Najveća bol nije samo u nepravdi, već u tome što je ona postala prihvatljiva.
Ipak, uprkos svemu, srpski narod nije naučio da nestane. Naučio je da trpi, pamti i čeka. Da iz pepela obnavlja ono što mu se ruši. Da se vraća tamo odakle je proteran.
Jer ono što je ukorenjeno u žrtvi, veri i istini ne može biti iskorenjeno.
Zato, ma koliko dugo trajalo i ma koliko nepravda bila velika – kraj još nije ispisan.
Dok ima onih koji pamte, koji veruju i koji ne odustaju – ima i nade.
A pravda, ma koliko kasnila, uvek pronađe put.
Zato ne smemo prestati da pamtimo. Ne smemo dozvoliti da datumi poput NATO bombardovanja 1999. i Martovskog pogroma 2004. postanu samo prazne stranice u kalendaru.
Oni moraju da žive – u našim školama, u našoj deci, u našem narodu.
Jer kultura sećanja nije izbor – ona je obaveza.
Srpski narod naučio je da trpi, da pamti i da čeka.
Da iz pepela obnavlja ono što mu se ruši.
Da se vraća tamo odakle ga gone.
Dogodine u Prizrenu.
Priredio: Đorđe Bojanić, Srpska istorija
